Ako ste ikada posetili Beograd, na duže od jednog dana, velika je verovatnoća da ste sedeli u nekom od lokala, čiji je dizajn potpisan njegovim imenom.

On je prijatelj, drug, kolega, arhitekta. Ali pre svega, on je Beograđanin. Njegov zadatak vodiča kroz Begrad je sigurno bio najteži, jer je, na naše zadovoljstvo, on bio taj koji je „probio led“.

Zaista, uvek je teško biti prvi, ali Marku Basarovskom je to, sa lakoćom i bez preterivanja možemo reći, postalo navika.

On je taj koji je doneo industrijski dizajn enterijera u Beograd. Sećamo se SUPERMARKETA, mesta čiji je enterijer pre deset godina sve šokirao, mesto koje je i nakon zatvaranja ostalo jedno od najkarkterističnijih mesta koje je postojalo u skorijoj istoriji Beograda. Kada smo ga pitali odakle takav koncept, odgovorio nam je smelo – to nije bilo pitanje trenda nego mogućnosti, skromne mogućnosti često stvaraju prave odgovore.

Dok nas je vodio kroz Beograd, otkrivajući nam njemu posebna mesta, razgovarali smo o gradu, o Beograđanima. Šta je alternativa bila nekada, a šta je to danas. Pričali smo o gradskom duhu, o kreativnosti i društvu, o arhitekturi, betonu i prirodi. Zaista, diskutovali smo o svemu što čini Beograd takvim kakav jeste. Razgovarali smo o onoj strani Beograda, o kojoj turisti malo znaju, a predstavlja njegovo bogatstvo.

Sa Markom smo se našli ispred Pržionice. Onaj ko ne zna za ovo „gradsko ćoše“, gde se može uživati u sjajnoj kafi, kvalitetnoj muzici i dobrom društvu, ne sme sebe nazvati alternativnim. Tako bar kažu ljudi.

Seli smo na stepenice i uz šoljicu kafe započeli razgovor. Nervoza je, moram priznati, bila obostrana.

MB: Sreća Beograda je bila što je on bio alternativan sam po sebi i samim tim bilo je lako biti alternativan u njemu. Danas je, na žalost, alternativa sama po sebi postala mainstream. Bolje je pitanje, šta je danas alternativa alternativi koju srećemo na svakom ćošku.

Danas bilo koji pokušaj sreće i slobode predstavlja alternativu svemu što se dešava u „korporacijskom“ svetu, obrnuto proporcionalnom svemu čemu sloboda teži. Više nas ne određuje stil, niti muzika, što je recimo bilo bitno klincima od kraja 70-ih pa do početka 2000-ih.  Ono što je zanimljivo danas, sutra neće biti. Neki univerzalni sistem vrednosti više ne postoji.

MB: Prosto time si opisala i ovo mesto. Ovo nije bar, ovo je zaista neki „lifestyle“. Siguran si da ćeš dolaskom ovde dobiti neki kvalitet, bilo da je to šolja dobre kafe ili razgovora. Suština Pržionice, kao i svake alternative, jeste sloboda. Ovde možeš da sediš četiri sata, ali i dalje možeš da piješ samo kafu. Prosto ne moraš da potrošiš mnogo novca, ali možeš kvalitetno da se družiš. To je negde bila naša ideja i želja. Naša sloboda pri stvaranju Pržionice. Nismo želeli da stvorimo mesto kojem je cilj zarada, nego mesto kojem je cilj dobro druženje. Zbog toga ovde dolaze različiti ljudi, od slikara do fudbalera. Nema nametnutih manira, prisutna je samo sloboda u druženju, razgovoru i njihanju uz dobru muziku.

Nekako, alternativa nema smisao ako je sama sa sobom, mora da ima neki odnos sa ostatkom sveta. To je negde bio cilj, koji smo, verujem, postigli.

MB: Pored svega već pomenutog,  za mene je Pržionica jako posebno mesto, jer sam tu prvi put stvorio nešto što nije samo arhitektura, već je i proizvod. Ovde se prodaje šoljica sreće.

Nakon više ispijenih kafa, i razgovora koji je trajao duže nego što smo planirali, napustili smo Pržionicu sa utiskom: „Ako želiš da osetiš duh Beograda radi ono što te čini srećnim, bez ustručavanja i obaveza“, na „TO DO“ listu, obavezno upisati Sunday Drippin’ –matine nedeljom u Pržionici. Rečima je teško opisati sklop svega što se tada dešava u Dobračinoj ulici broj 59b. Ali je više nego topla preporuka iskusiti.

Uskočili smo u naš MINI i krenuli dalje.

Sledeća stanica: Bistro Grad Hometown Food. Još jedno od mesta u čijem je stvaranju Marko učestvovao. Lokal čija je parola „Opustite se, zavalite se, uživajte. Živite kao Beograđani.“

U samom gradskom centru, u ulici Uzun Mirkovoj, na lokaciji gde, u toku radnog vremena, prosto nema mesta za parking, naš MINI je uspeo da se ušunja gotovo u samu baštu Bistroa Grad, gde smo sedeli. Pravi beogradski duh!

MB:  Ovo mesto sam „radio“ sa prijateljima, koje poznajem od detinjstva i koji su bez premca večita alternativa svemu, pa i današnjoj alternativi. Mnogo ljubavi smo svi uložili u ovo mesto. Stvarali smo ga zbog nas, za nas. Ovo je mesto gde ja prvi sedim više nego često. I ako kažemo da je Pržionica alternativa, a jeste, ovo mesto je „level up“. Možda i najalternativnije što Beograd trenutno ima da ponudi. Ništa ovde nije očekivano, od enterijera, preko menija, pa do ljudi koji ovde dolaze. Jednostavno stvarali smo ga prema sebi. Bez obzira na to šta će drugi da misle. To je negde i najbitnije. Esencija alternativnog duha svuda, pa i u Beogradu. Iako su to ljudi možda i zaboravili.

MB: (osmeh) Kažem ti. Bistro Grad je pravljen od strane NAS za NAS. Nije postojao klijent sa željama i smernicama. Klijent smo bili mi. I samim tim sve je bilo igra, nije bilo pritiska, nije bilo okvira. Eto. Ponovo se vraćamo na temu SLOBODE. Bio sam slobodan da u dizajnu sprovedem apsolutno sve što sam hteo. Zaista sve što je ovde urađeno bilo je pod parolom. Opusti se. Zavali se. Uživaj. Pravi duh Beograda, zar ne?

Kako je vremena bilo sve manje, nerado smo skratili „boravak“ u Bistro Grad-u. Pored limunade i neke brzinske kafice, nismo stigli da pojedemo ništa, što je prava šteta s obzirom da je meni jako zanimljiv. Ali i preporuka za jutra nakon „teške gradske noći“. Da ne kvarimo previše dojam pričom.

Morate posetiti ovo mesto!

Odmah iza ćoška, nalazi se naša sledeća stanica. Tako da je MINI ovog puta u pravom smislu reči obišao gradski ćošak i neverovatno, ponovo našao mesto odmah ispred lokala u koji smo ušli. Verujte mi kada kažem da se ovo retko događa.

Ovog puta NEugostiteljski objekat. Samim tim i vrlo kratak boravak. Na našu sreću jer je ostalo još toga za obići, a vremena sve manje.

TIKE. Prva prodavnica limitiranih kolekcija patika u Srbiji.

MB: „Sneaker“ kultura nije nešto što je „mainstream“ kod nas, složićemo se. Šta više, koliko ljudi znaš kojima je to nazovimo hobi? 

MB: Kada smo dizajnirali ovaj prostor, ponovo nisam imao nikakvih smernica, imao sam potpunu slobodu.

MB: Zašto ne? (osmeh) Ovaj enterijer je kao što si ti mene ranije definisala „spoj nespojivog“, kao i ljudi koji ovde dolaze. Sve je moguće. Na sve što bi me eventualno pitala, moj odgovor bi bio isti. Zašto ne? Ljudi skupljaju patike? Ljudi skupljaju i mnogo gluplje stvari od patika, stoga zašto ne patike? Sloboda izbora. Alternativa. (osmeh)

Ovde, uz eventualnu kupovinu patika, uz espreso ili hladno pivo, od „sneaker guru“-a, možeš čuti istoriju svake patike u radnji. U svakoj drugoj prodavnici, ova osoba bi bila prodavac. Ali koji još prodavac zna istoriju svake patike u radnji???

Kroz razgovor, u prolazu, ispričali su nam i kratku priču o ulici Kralja Petra. Kako su u njoj otvorene prva knjižara u Beogradu, prva apoteka i prvi hotel. Prva je popločana granitnom kockom, i tako izgleda i dan danas. Stari beogradski obućari su davno stacionirali svoje dućane u ovoj ulici, i danas eto, ovde se nalazi prva radnja okrenuta ka „sneaker“ kulturi, ne samo u Beogradu, nego na Balkanu.

Napustili smo centar i krenuli ka delu grada u kojem je Marko odrastao. Novi Beograd. Ovog puta, bukvalno obilazimo „gradski kutak“, i to baš onaj koji ga je, kako je Marko opisao, oblikovao kao osobu.

Plato ispred veličanstvene zgrade Genex-a. Seli smo na danas zapuštene tribine, ispred korita fontane koja više decenija nije u funkciji. 

MB: Meni je na ovom mestu sve posebno. Počevši od arhitekture na prvom mestu, jer se ipak ja bavim arhitekturom, a ovo mesto predstavlja remek delo brutalističke arhitekture tadašnje Jugoslavije. Za mene je ova zgrada, možda, najdalje gde je Srbija stigla u razvoju bilo koje umetnosti. U toj zgradi je bilo sedište firme koja je bila veća od ove države u kojoj mi danas živimo, i ispod ove zgrade su blokovi, gde je devedesetih godina došlo do toga da jedan AirMax vredi više od života.

MB: Apsolutno. Iz mnoštva ljudi izađe, uglavnom, nešto dobro. To je pitanje druženja, socijalizacije. Koncept države u kojoj su blokovi nastali, sam po sebi je bio alternativan. Jednakost kao ideja. Nekako je logično da iz takvog društva, društva jednakih, kreativnost bude alternativna. Takvo društvo je bilo osnov da se najprogresivnije i najalternativnije ideje sprovedu u delo. Šta su Novi Beograd i blokovi nego alternativna mogućnost stanovanju kakvo je do tada postojalo. Ponovo se vraćam na to. Tada u Beogradu nije bilo teško biti alternativan. (osmeh)

MB:  Ljudi greše kada posmatraju Novi Beograd na taj način. Jer svaki se veliki bulevar završava u prirodi. Moje mišljenje je da ne postoji deo Beograda koji je više okrenut prirodi i pored svog ovog betona. Sve odaje osećaj velikog prostranstva. Eto. Ponavljam se. Tu je taj osećaj SLOBODE.

Neskromno ću reći da je Novi Beograd možda kolevka alternativne kulture Beograda. Zapravo,  to je jedan od razloga zašto sada sedimo ovde.

Uzimajući u obzir da u ovom razgovoru učestvuju dva ljubitelja novobeogradskih blokova, bili smo dovoljno razumni i racionalni pri odluci da nastavimo dalje, jer bi diskusija na pomenutu temu mogla da potraje. Zgrabili smo MINI i krenuli ka našoj poslednjoj destinaciji- baru Troika.

Kako to često biva u Beogradu, tokom letnjih meseci, naišli smo na radove u Njegoševoj ulici, gde se bar Troika nalazi. I eto, prvi put danas nismo mogli povesti MINI sa sobom do lokala. Da ironija bude veća, ovo je lokacija gde to nismo očekivali. No, Beograd je grad koji često ume da iznenadi. A Troika Bar je jedno takvo mesto. Iznenađujuće.

Seli smo, zapravo legli smo, za sto blizu prozora. Ponovo, očito Markov dizajn. Spoj nespojivog. Oko stolova su klupe koje su ujedno i kreveti. Ništa mi nije bilo jasno, osim da je ovo prostor koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ili si oduševljen ili si zbunjen.

MB: Pa ovo je jedna klasična beogradska priča. Lokal koji se nekada nalazio na ovom mestu se zatvorio. A kolegi koji ima firmu iznad je odgovaralo da napravi ovde sebi bar, umesto da tu nastane još jedan kafić u kojem će se okupljati tinejdžeri iz obližnje gimnazije. Otuda koktel i kavijar bar. (osmeh) Deca STOP! Šalimo se malo, mada... I eto skupilo se par drugara i otvorilo bar. Standardna beogradska priča, kažem ti.

MB:  Prvenstveno zbog ljudi koje ovde možeš da sretneš. I eto vraćamo se i na temu ljudi. Ljudi su danas ono što je glavni sastojak alternative. Možeš napraviti najalternativniji dizajn na svetu, ali ako su ljudi koji posećuju to mesto, hajde da kažemo, nealternativni, džaba sav taj dizajn. Dizajn. Stil. Danas je sve to prolazno. Ono što je nekada bilo mainstream danas je alternativno, i obrnuto. Ali ljudi. Ljudi su ti koji daju pravu vrednost svemu. Beograd. (uzdah) Beograd su Beograđanke. Sve su posebne i alternativne. A ovde kad padne noć možeš sresti neke lepe, alternativne Beograđanke. Da još jednom potvrdiš lepotu ovog grada.

Razgovor smo nastavili pijuckajući neke neuobičajene koktele, sve do zatvaranja. Kako je to u Beogradu naprosto red.