Iz godine u godinu na ulicama Beograda sve je više domaćih „street fashion“ brendova. Kako vreme prolazi neki postaju više a neki manje prepoznatljivi, dok je Škrabac od samog početka bio veoma poseban, neobičan, a time i prepoznatljiv.

Anini crteži su slikoviti prikazi mudrosti, poslovica, izreka i anegdota, bilo čega što zvuči zabavno u datom trenutku. Sve može da posluži kao inspiracija. Sama ideja da se crteži sa papira prenesu na odevne i dekorativne predmete se, kako Ana kaže, rodila spontano, podstaknuta željom prijatelja da "prošetaju" svoj crtež na majici.

Jedna od stvari kojom se brend Škrabac posebno ponosi je saradnja sa isključivo domaćim proizvodnjama, proizvođačima i dobavljačima, tako da je sve zaista MADE WITH LOVE IN SERBIA.

Pred Anu smo, kao i nedelju dana ranije pred Marka, stavili naizgled veoma lak zadatak. Izabrati njima posebnih pet lokacija u Beogradu koje govore o alternativnom duhu grada. Ana, za razliku od našeg prethodnog vodiča, nije rođena Beograđanka, ali se njena ljubav prema ovom gradu mogla osetiti u svakom ternutku našeg razgovora. Priznala nam je da do poslednjeg momenta nije bila sigurna kojih pet kutaka da podeli sa nama.  Iako je Beograd grad u kojem se svi poznaju, što među njegovim žiteljima važi za opšteprihvaćenu istinu, mogućnosti koje on pruža su beskonačne. Svakodnevno se otvaraju nova mesta. A za onim starim, kultnim i dalje se pati. Zato izbor skrivenih ćoškova, ali i tema za razgovor, deluje nepresušno.

Anin prvi izbor i mesto sa kojeg ćemo krenuti MINI-jem dalje kroz grad jeste bar restoran Telma.

U samom centru grada, al ipak skriveni od pogleda, nalaze se bar restoran Telma i kafe Nixon. Pored toga što dele kapiju, a donekle i dvorište, više je nego očigledno da dele i atmosferu kao i ljude koji ih posećuju. Iako smo, zvanično, sedeli u Telmi, nije jasno definisana granica koja deli ova dva lokala, što je čini se, donekle i bila namera. Prijatna bašta, sa još prijatnijom atmosferom. Gubi se osećaj centra grada i gradske vreline. A ljudi? Neki u svojim mislima i razgovorima, drugi zagledani u ostatke poslovnog dana. Svako u svom svetu, egzistiraju zajedno u miru. Onima koji poznaju Beograd, ali i Beograđane, ovakva slika je zaista neočekivana.

Pijuckajući kafu, konačno smo postavili Anu na „vruću stolicu“ i počeli sa pitanjima.

AB: (uzdah) Znaš kako, Beograd je veliki grad, u kojem se svakodnevno štošta dešava. U skladu sa tim, u Beogradu zaista postoje mesta i ljudi koji predstavljaju pravu alternativnu scenu jedne metropole, ali isto tako i oni koji se više ili manje, ali svakako na potpuno pogrešan način, trude da budu alternativni. To je ta neka „fake“ alternativa koja je sve prisutnija. Ili još bolje rečeno, „mainstream“ alternativa. Paradoksalno.

Beograd, kao i svaki moderni grad, ima oba.

Zbog toga je postalo sve teže deklarisati neka mesta kao alternativna. Često budu otvorena sa tom namerom, ali kako tržište diktira neka svoja pravila, ubrzo se, preoblikuju u nešto drugo. Nešto što će zarađivati veće novce. (Osmeh)

AB: Ovde konkretno baš volim da provodim vreme, bilo da je to preko dana ili je neka večernja varijanta. Pa je samim tim ovo automatski bilo prvo mesto koje sam želela da podelim sa vama. 

Omiljeno vreme u Telmi mi je ponedeljak veče.

AB: Ovde dolaze najrazličitiji profili ljudi. Oni nedeklarisani, jer im deklaracija nije bitna. Eto, to recimo predstavlja alternativu današnjem društvu. A ponedeljak je dan kada su ovde jazz večeri i tada, osim obavezne džez muzike, nema pravila. Muzičari se smenjuju na sceni, različiti po muzičkom stilu, različiti po godinama. (osmeh) Jedni drugima se pridružuju u svirci. U publici možeš sresti apsolutno svakog, bilo da ga znaš „iz grada“ ili kroz posao. Jednostavno, očekuj neočekivano.

Slobodno mogu da kažem, ovde se skuplja miks generacija tog nekog kulturnog sveta Beograda. 

AB: Kada razmišljam o alternativnom Beogradu, iskreno, malo se nerviram. To forsiranje da „biti alternativan znači biti drugačiji“ odavno je izgubilo smisao. Tako su me, na primer, jednom pitali za koga je Škrabac? A ja nisam znala kako da im objasnim da je Škrabac jednostavno za SVE one koji imaju dobar smisao za humor.

I evo, sad kad se preispitujem, baš zbog toga što ga nismo stvarali sa idejom da je to brend za one „urbane“ možda je on i alternativniji od drugih. Svakako mene čini jako srećnom činjenica da moj dizajn nose svi kao i da još uvek nisam deklarisana ni na jedan način. (osmeh)

Biti alternativan danas u Beogradu, barem za mene, definitivno znači BITI VERAN SEBI. U tome je, zapravo, lepota. Tačno znati šta želiš da postigneš i gde želiš da stigneš. Bilo da je to pitanje posla, u mom slučaju pitanje dizajna, ili u životnom smislu. Svakako, uvek moraš biti spreman da napraviš neki kompromis, ali na kraju kad se povuče crta... BUDI SVOJ.

U lepoj atmosferi, sa sjajnim ljudima, vreme leti, te smo bili prinuđeni da baštu Telme (i Nixon kafea) ostavimo za sobom, sigurni da ćemo se ovde vratiti, možda čak i prvog sledećeg ponedeljka.

Ispred kapije naš MINI je sebi našao i MINI društvo, pa smo bili još sigurniji da ovde zaista možete sresti prave ljubitelje MINI automobila.

Ah, kada će taj ponedeljak?

Nastavili smo dalje, planski napustivši centar grada, kako bismo izbegli gužve koje se stvaraju pri  kraju radnog vremena. Uputili smo se ka Sajmu i Adi. Za našu sledeću destinaciju, Ana je izabrala Dogmu.

AB: U Beogradu živim poslednjih 12 godina. Nekoliko puta sam se selila i živela na najrazličitijim mestima i okruženjima, i moram da primetim kako je svaka beogradska opština stilski potpuno drugačija. Kao i Beograđani. Nisu isti Zemunci, Dorćolci, Novobeograđani. Zvuči kao deo iz vica, ali eto, i pored osećaja da ti „kraj“ diktira stil života, u svakom od tih naselja sam sedela u parku i pila pivo sa ekipom, bilo da sam živela na Dorćolu ili Karaburmi. Ljudi jesu drugačiji po stilu i afinitetima, ali su duhom, na kraju sve to – Beograđani.

Kroz sve te životne faze, koje su se smenjivale, seljakanje iz jednog u drugi kraj, upoznavanje novih ljudi, logično je da sam upoznavala i nova mesta.

Miners pub je mesto na Dorćolu koje sam zavolela na prvo „sedenje“. Kako to u ovom gradu često biva, kada neki lokal posećuješ dovoljno dugo, prestaneš da budeš gost, već postaneš „prijatelj kafane“. Mislim da se to svakom pravom Beograđaninu barem jednom desilo, zar ne? Tako su u Miners pubu organizovali moju drugu izložbu. I to je nešto što će zauvek za mene ostati jedan veoma emotivan životni trenutak. 

AB: Ono što moram da Vam priznam je da sam i ja ovde prvi put. Ljudi koji „drže“ Miners Pub, su pre nekog vremena otvorili ovo mesto i ja već nedeljama žudim da dođem ovde. Kada ste me pozvali da budem vaš „MINI“ vodič kroz alternativni Beograd, obradovala sam se prilici da i ja otkrijem novo mesto zajedno sa vama. Mesto, za koje sam, s obzirom na ljude koji ga grade, sigurna da će biti čista beogradska alternativa. (smeh) 

Bez lažnog ulepšavanja, priznajem i da sam pivopija. Konačno Beograd je dobio novo mesto, gde ne samo da možeš da popiješ raznorazna „craft“ piva, već možeš da posmatraš i njihovu proizvodnju. I ono što je najzanimljivije, ovde možeš da popiješ samo i jedino PIVO. Ceo koncept se bazira na ljubavi prema pivu, njegovom mirisu i ukusu. Onemogućavanje uživanja u bilo kojem drugom piću, osim u pivu, je jedna od stvari koje ga i čini alternativom celom ovom moru kafića i barova, kojih sada u Beogradu ima na svakom koraku.

Ne znam kako se vi osećate ovde, ali meni je, iskreno, fenomenalno.

S obzirom da nam je u toku razgovora otkrila da je sledeća lokacija, bukvalno iza ćoška, nismo previše žurili, dozvolili smo sebi kratko uživanje u čaši dobrog piva.

Preporuka svima u ovim vrelim danima.

A tu odmah iza ćoška Dogme, nalazi se KPGT. 

Kafe, bar, restoran, klub, pozorište. Znam čak i za svadbe i proslave rođendana koje su se odigrale tamo.

Uputili smo se ka KPGT-u sa oduševljenjem, ali i bez znanja šta se danas dešava tamo. 

AB: Tema mog diplomskog rada je bilo uređenje nekog prostora. Nažalost, a kasnije na sreću,  ispostavilo se da su sva mesta, koja su bila predložena u okviru fakulteta, bila dosadna. Ni jedno u meni nije budilo ni trunku neke kreativne energije, što me je dalje teralo u očaj. Tada me je moja profesorica scenografije, prepoznavši moju muku, dovela ovde. 

AB: (osmeh) Pre bih rekla „Alisa u zemlji čuda“. Nije postojao ni jedan crtež, svakako ne tehničke prirode, ovog mesta. Sve smo morali da premerimo i da iscrtamo. Delovalo je da ne postoji logika stvari, kao da ništa nije na planiranom mestu. Ali i dalje sve stoji.

Samo u tom prvom naletu spoznala sam ovaj prostor na toliko nivoa da je to zaprepašćujuće. Toliko priča. Toliko anegdota.

Ani su u trenutku ulaska u KPGT zasuzile oči, iako je osmeh na licu bio neizostavan. Iskreno govoreći, ni mi ostali nismo bili ravnodušni. Svi smo imali sećanja vezana za ovo mesto, zamrznuta u prostoru i vremenu.

Iz prostorija unutar objekta čuli su se klavir i nekolicina glumaca, koji su imali nešto nalik probi i očigledno se i više nego zabavljali. KPGT živi.

Iako se oko njega sve promenilo, ovo mesto je ostalo netaknuto. Baš onakvo kakvim ga pamtimo. Biser nekadašnjeg alternativnog Beograda. Koje, na neki svoj način, opstaje.

Umesto zapuštenog i zaboravljenog prostora, zatekli smo muziku i smeh. Mnogo više nego čemu smo se uopšte i nadali.

Dok smo ulazili u MINI, Ana nam je saopštila da nas sada vodi na sladoled. Sledeća stanica je bila Crna Ovca. I eto nas ponovo u ulici Kralja Petra, nekadašnjoj ulici obućara.

Kao i svaki grad i Beograd pati od trendova. A trend malih sladoledžinica sa najrazličitijim ukusima je poslednjih godina perplavio centar.

AB:  (osmeh) Mislim da kod njih jedem sladoled od kako su otvorili. Šta više, dok sam živela na Dorćolu mislim da sam svaki dan jela sladoled ovde. Najteži su mi bili oni dani kada sam bila na nekom od režima ishrane. Apsolutno svega mogu da se odreknem osim sladoleda. To je za mene hrana za dušu. (smeh)

U svakom slučaju Crna Ovca je bila jedna od prvih, mislim da je pre njih jedino postojao MoritzEis. Al bez obzira ko je tu zaista bio prvi, u Crnoj Ovci sam pronašla svoj omiljeni sladoled, koji jedem i danas. I ne, neću vam reći koji je to ukus, ali mogu vam dati liz (smeh).

Sve u svemu, ovde ne dolazim samo i isključivo zbog sladoleda. Prija mi atmosfera. Prijaju mi ljudi koji dolaze ovde, ali i koji rade. Prija mi neobavezno ćaskanje dok sedimo na parapetu izloga i ližemo sladoled. I za mene će oni uvek biti alternativni, jer „furaju“ neku svoju priču, koja se ogleda u kvalitetu sladoleda i paleti ukusa, koja je, složićete se, suluda. I pored više godina postojanja, dok je konkurencija rasla na sve strane, oni su ostali svoji. U tome se ogleda njihova alternativa.

Za kraj dana, Ana nas je odvela tamo gde ona često završi svoj radni dan. Pod parolom „u zdravom telu, zdrav duh.“

Poslednja stanica CrossFit klub Prvi Tim.

AB: Sport poslednjih godina zauzima bitno mesto u mom životu. Osećam se jače i zdravije od kako redovno vežbam. Istina je da se možeš baviti sportom bilo gde, ali atmosfera koju stvaraju ljudi koji vežbaju ovde je neverovatna. Ponekad jedva čekam kraj dana kako bi došla ovde i izbacila svu lošu energiju iz sebe. Malo vežbala, malo se družila i sigurno se dobro nasmejala.

Ovde je sve „uređeno“ u skladu sa ljudima koji su ovo mesto i stvorili. Samim tim je besmisleno dovoditi u pitanje alternativnu stranu Prvog Tima. Ona je svakako prisutna, iako je u naletima ovo mesto bilo čak i „mainstream“. Ipak, ti talasi popularnosti, da ih tako nazovem, nisu nimalo promenili ovo mesto. Oni su ostali verni sebi, a to je osobina koju ja izrazito poštujem.

(osmeh) Očigledno.

Ovde smo se razišli sa Anom, koja je i pored želje da ostane na treningu, nastavila dalje, jer posao je posao, a ona svoj posao živi i diše.